Jan Estberi, frontmen britanske rok grupe „Kalt“, pred koncert 30. juna na Zaječarskoj gitarijadi obećao spektakl. Naši nastupi na festivalima su energični , gruvamo iz svih oružja.

BRITANSKI rok bend „Kalt“, predvođen pevačem i kompozitorom Janom Estberijem (55), stiže po peti put u Srbiju, kako bi 30. juna održao koncert na 51. Zaječarskoj gitarijadi. „Kalt“ će te noći u gradu pod Kraljevicom predstaviti i neke od 12 pesame sa prošlogodišnjeg albuma „Hidden city“, a na pitanje pamti li prethodna dva dolaska u Beograd (2007. na „Tašmajdanu“ i 2012. na Ušću) i kakva smo publika, Jan Estberi je u razgovoru za „Novosti“ rekao:

– Sećam se da smo prvi koncert svirali na starom stadionu. Bilo je to prelepo i posebno veče. Neverovatna atmosfera. Publika u Srbiji je za čistu desetku. Vrlo strastvena. Znam, jer je koncert bio emotivan. Svi su bili prijateljski raspoloženi, otvorenih umova.

* Da li je veće uživanje na solo koncertu ili festivalu?

– Nastup na festivalima može da ima veliki efekat, ali je publika često mnogo udaljena od pozornica i onda je komunikacija sa njom otežana. A nekada je bina tako postavljena da je publika tik ispred nje, što je najbolje. „Kalt“ svira i u klubovima, i u teatrima, a ponekad u košarkaškim arenama. Najviše volim intimne prostore poput starih pozorišta, jer imaju dobru akustiku. Nadam se da je bina u Zaječaru na dobroj lokaciji.

* Kakvu set listu spremate za najstariji rok festival u Evropi?

– Zaista, nisam imao pojma da je najstariji. Biće to miks materijala, počev od pesama koje važe za ikone sa albuma „Love“, „Electric“, „Sonic temple“, donekoliko stvari sa „Hidden city“. „Kalt“ je snimio 10 studijskih albuma. Uzbudljivo je krojiti set listu i birati bisere sa tih albuma. Svirka će biti visokooktanska. Kad sviramo pred festivalskom publikom pokušavamo da trudimo se da nastup bude energičan. Gruvamo iz svih oružja. Možda ćemo izvesti „Gone“ iz 1994, pa „She sells sanctuary“, „Fire woman“, „Sweet soul sister“, sviraćemo „Phoenix“, sa „Hidden city“ možda „Birds of paradise“ ili „Dark energy“, „Hinterland“ ili možda „Deeply ordered chaos“. Još nismo diskutovali o set listi za Zaječar. Nekad to odlučimo na sam dan koncerta.

* O čemu ste mislili dok ste snimali „Hidden city“?

– Iskreno, mislim da smo sazreli kao muzičari. Sve manje mislim, a sve više osećam. Emocionalna inteligencija zahteva vreme i iskustvo, da biste evoluirali kao pisac. Kako ćete da pišete o nekim stvarima kad ih sa 25 još niste iskusili? Trebaju vam godine za to. Ja nisam sve pesme napisao gledajući filmove na televiziji ili čitajući knjige. Imam iza sebe životno iskustvo. Zato su i nove pesme „Kalta“ takođe evoluirale. Autoru je mnogo teže kad ima mogućnost izbora, a prepreka je i što radite sa drugim muzičarima koji takođe imaju svoje vizije. Ponekad se uopšte ne složimo. Ali smo snimili „Hidden city“ i „Choice of weapon“ dva najbolja i najjača albuma u karijeri „Kalta“. Ljudi, što više slušaju ove albume, sve više spoznaju da su oni istinska refleksija sveta u kome danas živimo. Tu su i pesme za one koji su prosto opsednuti nostalgijom. Sa našim hitovima ljudi se lako identifikuju jer su im bliski. Sviramo „She sells sanctuary“ kao da slavimo. Slavlja su nam i te kako potrebna, naročito u rok muzici. Ali, ne pokušavamo da pridobijemo publiku jačinom zvuka. Ne, ne, ne, imamo klavijaturistu koji nam je uneo dinamiku u nastupe, što nismo imali na prethodnoj turneji. U stanju je da proizvede svaki zvuk koji smo snimili na albumu u studiju.

* Ko je bio presudan za vašu karijeru, Dejvid Bouvi, Igi Pop ili „Njujork dols“?

– „Dolse“ sam video na televiziji kad sam bio klinac, i uvek su bili tu negde, ali mi je mnogo značajniji Dejvid Bouvi. Prva ploča koju sam kupio kao desetogodišnjak bila je njegov „Život na Marsu“. A posle sam kupovao svaku njegovu ploču. Bio sam na 15-ak njegovih koncerata, a jednom smo svirali pre njega u Parizu. Igi Pop mi je takođe važan, pogotovo njegov album „Idiot“, koji je uz „Studžise“ imao veliki uticaj na „Kalt“ i mene lično. Prošle godine smo, svaku noć pre nego što ćemo sići sa bine na turneji, puštali Bouvijev poslednji album „Black star“.

* Zbog čega ste pesmu „The end“ grupe „Dorsi“, koju ste prvi put čuli 1979. dok ste u bioskopu gledali film „Apokalipsa sada“, opisali kao religiozno iskustvo?

– Bilo je to religiozno iskustvo jer je ta pesma bila toliko drugačija od svega što sam do tada slušao u svom okruženju. Stimulisala me je u neracionalnom smislu, prosvetlila me. Plus što sam potezao iz flaše vina koju sam prošvercovao u bioskop. A onda sam čuo glas Džima Morisona koji me je potpuno oduvao. Pesma je kraju, o smrti i ponovnom rođenju, o misteriji života i drugim svetovima. Film sam gledao u Glazgovu, koji je siv i depresivni grad, bez razumevanja za svakog ko je drugačiji. A naročito za tinejdžera koji se interesuje za pank-rok. Meni je „Apokalipsa sada“ čista psihodelija. I dalje mu se rado vraćam, baš kao što se vraćam romanu „Almejerova ludost“ Džozefa Konrada, o Evropljaninu koji živi duboko u unutrašnjosti Bornea, sa urođenicima. Sa novim albumom „Kalt“ je vratio duhovnost na koncerte. To je važna ploča jer govori o emocionalnim i duhovnim iskustvima, a ne o materijalnim bogatstvima. Vratili smo spiritual tim u koncerte, zato je „Hiden siti“ važna ploča. Govori o emociniolnim ili dihovnim iskustvima, a ne o materijalnim bogatstvima. Zato želimo da naši koncerti budu ritualno mesto, dovoljno sigurno za publiku nevažno kog političkog, polnog, rasnog, religioznog ili seksualnog opredeljenja. Svako je dobrodošao na naš koncert. Nema veze šta ste obukli, dok god vam je prijatno sa „Kaltom“.

„GANSI“ SU KUKAVNI BUNTOVNICI

* Da li će nastup u Zaječaru biti sličan onima koje je „Kalt“ imao kao predgrupa na prošlogodišnjoj američkoj turneji „Gans end rouzis“?

– Neću da pričam o „Gansima“, dovoljno sam reči potrošio na njih. Ali ljudi ne prestaju da me pitaju o njima. Izbor koji je „Kalt“ napravio je dovoljna razlika između nas i „Gansa“. Oni su snimili dva studijska albuma, doživeli neverovatan uspeh zahvaljujući MTV i predstavljaju tužni duh mladosti i buntovništva. „Kalt“ je došao iz pank-roka i post moderne alternative. Izašli smo iz klubova i evoluirali kao grupa. Za razliku od „Gansa“, uvek smo snimali u studiju, pokušavali da menjamo muziku i napredujemo. „Kalt“ je manje svirao za MTV, a više za sebe. Imali smo uspeh na MTV, „Fire woman“ je bila vrlo popularna pop pesma. Ali smo onda smimili neke druge stvari i izabrali da pratimo muziku, a ne da sledimo novac. Ako to ima smisla, jer na kraju krajeva živimo od muzike. Morate pronaći pravi balans. Ali mi ne želimo da idemo po svetu, sviramo na stadionima i glumimo drkadžije. Hoćemo da sviramo isključivo za publiku, za naše fanove.

Izvor: novosti.rs
Autor: Vesna Pantelić