Rok novinar Petar Peca Popović je u sredu uveče Zaječarcima okupljenim u Irish Pub-u ispričao razne zanimljive priče o rokenrolu na prostorima bivše Jugoslavije i vremenima koja on ne voli da zove „zlatnim vremenima“ jer kako kaže to ne bi bilo fer prema mlađim generacijama:

„Nijedno doba nije zlatno. Znate, onda smo mislili: „Daj Bože da doživimo neko doba koje je bolje od doba u kojima smo osvajali neke slobode za ovu stvar“. Uvek smo očekivali da će biti bolje. I kad smo došli do milion prodatih ploča, do 150 hiljada prodatih primeraka časopisa, mi smo mislili da može bolje. I da treba bolje. I da ta zemlja u kojoj smo rođeni zaslužuje više. Kad smo sve to napravili onda su došli političari i sve sjebali. Tako da mi nikad nismo uspeli da živimo u dobu koje smo gradili ali danas imamo pravo da se sećamo jer to je doba mnogo bolje nego ovo doba. Ali to objašnjavati mlađim generacijama nije fer. Nije fer jer im ubijate njihovu predstavu da i oni jednog dana mogu živeti u svom zlatnom dobu. Svaka generacija zaslužuje da ima svoje zlatno doba.“

On danas na te trenutke gleda kao na važne u životu, kako za njegovu tako i za generacije koje su došle, iako njegovi pionirski pokušaji u to doba nisu bili nimalo laki.

„Znate, kad su mene počeli da zovu „rok kritičar“ to je bilo otprilike kao „Eno ona budala.“ Bilo nas je svega troje, četvoro u Jugoslaviji, pokojni Dražen, pokojni Darko Glavan, ja i Sloba Konjović, to je ta generacija. Tata i mama su očekivali da budete doktor, inženjer ili pilot a vi kažete „ja sam rok kritičar“. To je otprilike „budala“. Ja sam bio glavni urednik dva muzička časopisa u bivšoj Jugoslaviji, dva najuspešnija, ali tek kad sam napravio intervju sa Duškom Radovićem pred njegovu smrt i kad je to objavljeno tad me neko prvi put nazvao novinarom.“

Ipak, on se na kritike i osude nije previše osvrtao.

„Pa, vi se nikad niste obazirali na mišljenje sredine. Da se Kolumbo osvrtao na ono to što svi misle da je budala, što ide da otkrije neku Indiju na zapad umesto na istok…i on je bio budala. Svi u svoje vreme, i Đordano Bruno je bio budala, i Sveti Sava je bio budala kad je krenuo da traži veru, i Ćirilo i Metodije su bili budale, znate… Pionire nikad nisu shvatali. Trebalo je da dođe neko drugo vreme da se to što su radili prepozna. Daleko bilo da se ja poredim ili moje prijatelje, pionire iz tog vremena, poredim sa bilo kim, daleko bilo ali ja sam prosto pripadao generaciji koja je rođena u rokenrolu.“

Peca Popović je u to vreme mnogo putovao, obilazio svet i upijao rokenrol ali se uvek vraćao u svoju zemlju sa željom da svo to iskustvo prenese ovde. On je u mnogim domaćim muzičarima koji su tada počinjali svoje karijere video potencijal koji drugi nisu videli.

„Kad sam prvi put čuo Balaševića rekao sam „Ovo što se čuje vredi 2 miliona dolara“. Svi su mi se smejali. Ja sam se zajeb’o, 4 miliona je vredelo. Te pesme koje sam čuo, 4 miliona dolara su vredele al kad nekom kažete da vredi 2 miliona oni kažu „mali, debeli u džemperu“, kako to može da vredi 2 miliona. Kako možete nekom da objasnite da Bora Đorđević pravi najbolje pesme o Beogradu ‘78. godine? Ne možete da objasnite to, oni moraju da se suoče s tim. A mi smo se borili za tu vrstu slobode, da ovi drugi što su posle nas došli, što su pametniji, da oni imaju prostor na koji da dođu. Mi smo osvajali površinu. Mi smo osvajali medije. Znate, mi smo imali jedan radio, jednu televiziju. Mi smo osvajali nešto što smo znali da u svetu postoji. Doveli smo festivale da bismo imali to što je nama falilo. Mi smo te prve festivale osmislili tako da bi promovisali nova imena.“

Kroz istoriju festivala od ’72. do ’78. od Zagreba, Beograda do Novog Sada prvi put su se predstavili YU grupa, Bijelo Dugme, Buldožer, Smak, Leb i Sol, Riblja Čorba i drugi. Ali Peca Popović kaže da svega toga ne bi bilo bez ljudi koji su se za to iskreno borili.

„Nisu to bila dobra vremena nego smo se mi borili da otvorimo prostor, da neko prepozna, da ti bendovi mogu prodati više ploča nego Bitlsi i Rolingstonsi jer nikad Biitlsi i Rolingstonsi tada nisu prodali više ploča u Jugoslaviji od Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe, Bajage i Balaševića. Nikad.“

Raspadom zemlje sve je krenulo nizbrdo i za rokenrol koji je izgubio značaj koji je imao.

„Danas nemate velike autore. Nemate velike pesmotvorce. I te pesme nemaju značaj koji su imale one pesme. One pesme su nešto značile. Sve pesme koje su ostale da važe bile su napisane na književnom jeziku. Bile su gramatički ispravne. To je važno. Mi nemamo snage da kažemo da je Arsen Dedić, Bregović, Balašević, da su svi važni kao Ivo Andrić i Crnjanski. Izvinite ali isto su važni. Jer na sve jezike nije preveden Ivo Andrić ali nema tačke na svetu na kojoj nije svirao Bregović.“

Popović se ne slaže da danas nema dovoljno medijskog prostora za rokenrol već da je problem pre svega u gledaocima.

„Izvinite, mi smo imali tada jednu televiziju, jedan radio i naše novine. Vi danas imate 400 televizijskih kanala samo u Srbiji. Ali, izvinite, kome ćete vi verovati kada na televiziji kažu da je to važno, kome? Danas niko neće obratiti pažnju ni na šta nego će poverovati tabloidima koja pevačica ima bolju guzu. Mi smo to zvali bulja ili dupe. Ali mi nikad nismo gledali Josipu Lisac na taj način i Zdenku Kovačević i Jadranku Stojaković, pa na kraju krajeva i Silvanu Armenulić. Mi smo gledali da li znaju da pevaju a vi danas u jadnoj Srbiji imate 5 nekakvih nakaza koje se zovu „dive“. U klasičnoj muzici samo jedna se zvala diva, Marija Kalas. U popularnoj muzici samo jedna na svetu, Vitni Hjuston a vi u Srbiji imate 5 i to ne znate šta pevaju i da li one pevaju. One se zovu dive. E onda u toj situaciji kad imate inflaciju diva šta će vam rokenrol.“

Ipak, činjenica je da i danas ima mladih ljudi kojima je rokenrol važan i koji i dalje u njega veruju iako je sve manje „vođa sa gitarom“ kojima možete da verujete, kaže Popović.

„Vi sad slušate to što zovete rokenrol na način na koji čitate Dostojevskog ili Homera ili gledate Pikasa ili Mura, gledate njihove skulpture ili njihove slike ili čitate. Znate, kao civilizacijske vrednosti, i imate potrebu da vidite zašto su vaš tata i vaša mama to voleli. I vi onda otkrivate te neke vrednosti. To je bilo vreme kada su živi ljudi svirali, to je bilo vreme kada su živi ljudi govorili neke važne stvari o rodnim pravima, o polnim pravima, o raznim ekološkim slobodama, o slobodama na okupljanje, o slobodama da ne budemo isti kao naši roditelji. A te pesme su bile zvuk vremena promena. Vi danas, šta možete bitno da promenite, koga možete da povedete iza sebe? To je danas teško reći, s kojom pesmom, s kojom šifrom, ko je to autor kome vi verujete? Da li ima vođe kome bi poverovali, sa gitarom? Da li imate Džonija Štulića danas? Da li je ovo vreme iznedrilo nekoga? Čije pesme vas se tiču? Kad na to odgovorimo onda smo na sve odgovorili.“